Konvencionalni i decentralizovani hedž fondovi – objašnjenje

Šta je uopšte hedž fond?

To je investiciono vozilo.

Možete zamisliti hedž fond kao skup imovine u raznim proporcijama, kojima rukovode ljudi poznati kao menadžeri fondova. Tipičan hedž fond na berzi upravlja različitim hartijama od vrednosti za nekoliko kompanija kako bi kreirao obuhvatan skup.

Zbog toga što je ovaj skup raznovrstan, što znači da ničija imovina ne dominira, rizik se smanjuje. Drugim rečima, rizik je hedžovan, a samim tim i ime.

Da li su svi hedž fondovi isti?

Uglavnom, svi uspešni hedž fondovi izgrađuju se na jedinstvenom pogledu koji menadžeri fondova imaju na tržište.

To im omogućava da iskoriste određenu tržišnu priliku koju niko drugi nije ranije iskoristio. Oslanjajući se na ovu tržišnu priliku, hedž fond može privući investitore da svoj teško zarađen novac daju u ruke menadžera fondova.

Ono što odvaja dva hedž fonda je jedinstveni način na koji funkcionišu i proces donošenja odluka unutar fonda.

Postoji li više od jednog procesa za donošenje odluka?

Da, dva. Konvencionalni i decentralizovani.

Standardna strategija za donošenje odluka u hedž fondu je da zaposlite pametne ljude, zatvorite ih u sobu i tražite od njih da se klade na tržištu.

Svaki pojedinac pravi svoje sopstvene opklade na tržištu, a zavisno od poteza, vrednost fonda će ići gore ili dole. Varijabilni podsticaji za ove donosioce odluka (ili menadžere fonda) su proporcionalni sa prihodima koje obezbeđuju za fond.

Menadžer koji stalno donosi dobre odluke, zarađuje više novca od onog koji redovno čini loše odluke. To je tradicionalni način za donošenje odluke u hedž fondu. U proseku, hedž fond zapošljava 200-250 menadžera fondova koji vode računa o fondu i novcu investitora.

Takav fond je dobar koliko i 200 ljudi koje je angažovao fond. Pametni ljudi među nama su počeli da se pitaju: “Da li je 200 ljudi dovoljno? Možemo li na skali da izmerimo pamet ljudi? “Odgovor je doveo do decentralizovanog oblika donošenja odluka.

Kako funkcioniše decentralizovano donošenje odluka?

Vetrovi decentralizacije nisu ostavili upravljanje hedž fondovima netaknutim.

Blockčein nas je naučio da, ukoliko postoji jedan protokol ili metoda za organizovanje velikog broja stranaca zajedno, uz odgovarajuće podsticaje koji promovišu prave vrste ponašanja u mreži, organizacija ne mora biti ograničena samo na nekoliko ljudi koje može da priušti da zaposli.

Decentralizovano donošenje odluka u hedž fondu je odličan primer dizajniranja takvog protokola. Pojednostavljeno, to izgleda ovako:

Mohit Mamoria

Proces počinje sa stotinama ili čak hiljadama ljudi koji prave svoje opklade, na osnovu sopstvenih istraživanja o tržištu. Svaki od tih pojedinačnih opklada se zatim iznosi na tržište od strane hedž fonda na određeni period. Nakon isteka perioda, ulozi se procenjuju na osnovu povraćaja koji su napravili. Učesnici su onda nagrađeni srazmerno povraćaju koji su dale njihove opklade.

Decentralizovano donošenje odluka izgleda vrlo jednostavno. Da li je tako?

Osnovna ekonomija je zaista jednostavna.

Međutim, začkoljica leži u detaljima. Kao i svi tradicionalni hedž fondovi koji rade na jedinstven način, decentralizovani protokoli moraju takođe da funkcionišu na jedinstvenoj tržišnoj prilici koju je teško ponoviti od strane nekog drugog.

Ovde postoje interesantni primeri, poput Numerai-a koji koristi svoj decentralizovani protokol za organizovanje hiljada rudara.

Iako u decentralizovanim protokolima u stvarnom svetu možda nije tako jednostavno, na taj način radi decentralizovani hedž fond.

Pored tehnologije, ekonomija pokreće svaki korak u takvom protokolu.

Koje su neke od ekonomija koje moraju preći u decentralizovan način donošenja odluka?

Možemo rastaviti uključene ekonomije na tri dela.

  • Mrežni efekti
  • Učešće
  • Distribucija nagrada

Hajde da pogledamo svaku od njih.

Mrežni efekti

Jedini cilj predstavljanja bilo kakvog donošenja odluka celom svetu je da se privuče veliki broj ljudi da rade na tome. Mrežni efekti, što znači da će sistem postati bolji jer će se više ljudi pridružiti, moraju biti deo celog ekonomskog modela.

Ekonomija ne sme biti dizajnirana tako da učesnici posmatraju jedni druge kao takmičare. Ukoliko se to dogodi, pokušaće da otežaju novim učesnicima da dođu i rade na tome da izbace postojeće. Niko ne bi želeo takvu situaciju – ni fond ni investitori.

Idealna ekonomija bi bila takva da trenutni učesnici pozivaju više učesnika u mrežu. Ako nije savršena, ekonomija koja ne tera pojedinca da se takmiči sa ostalima takođe bi funkcionisala.

Učešće

Kada govorimo o mrežama, nijedan član u mreži nije jednak. Svaki član doprinosi drugačije, i tako treba postupati sa njima.

Jedna od popularnih ideja je da se održi reputacija svakog učesnika u mreži i da se procene njihovi glasovi (ulozi) shodno njihovoj reputaciji. Član sa višom reputacijom dobiće više težine za svoju ulogu u poređenju sa onim sa manjom reputacijom. Jedan sa nultom reputacijom (ili minimalnim pragom) je dobar kao ništa.

Druga popularna ideja je omogućiti svakom učesniku da se kladi na neke svoje uloge (zarade) zajedno sa svojim ulozima. Veličina njihovih uloga će direktno odražavati koliko su sigurni u svoje opklade. Ako dobitak opklade vrati pozitivan ishod, onaj ko ga je stavio biće nagrađen. Ako je negativan, iznos koji kladi bi bio uništen.

Opklade sa višim ulogom bi mogle imati više težine jer bi to značilo da učesnik nije slučajno pogodio.

Nagrade

Baš kao što nijedan član nije jednak, nijedna nagrada nije jednaka. Nagrade mogu biti funkcija ugleda učesnika, uloga kojim je napravio opkladu ili povraćaj koji je dobio.


Ovaj post je originalno objavljen na ovom sajtu.
Share On Facebook
Share On Twitter
Share On Google Plus
Share On Linkedin
Share On Reddit
Inline
Inline